skip to Main Content

PRIMENA LEKOVITOG BILJA: OD ANTIKE DO NOVOG DOBA

Zdravlje i njegovo očuvanje oduvek su smatrani najvećim vrednostima ljudske zajednice. Prisutna na svim kontinentima i u svim kulturama od pamtiveka, upotreba lekovitog bilja za ublažavanje zdravstevenih tegoba je jedan od najstarijih načina lečenja. Čak i danas, činjenica je da se većina svetske populacije leči pripravcima načinjenim od lekovitog bilja jer savremeni sintetski lekovi većini stanovništva nisu dostupni, oni su „privilegija“ uglavnom urbanih sredina i tehnološki razvijenih i industrijalizovanih zemalja.

Veliki deo našeg znanja o lekovitom bilju potiče još iz antičkih vremena. Iskustva o primeni dopunjavana su vekovima, a savremena istraživanja omogućila su šira saznanja o mnogim biljkama. Savremene hemijske analize, moguće i dostupne tek u poslednjem stoleću zahvaljujući razvoju tehnologije i napretku nauke na svim poljima, omogućile su uvid u hemijsku strukturu mnogih aktivnih sastojaka.

Na primenu i istraživanja o lekovitosti pojedinh biljaka, osim iskustava prethodnih generacija, oduvek su uticala i brojna uverenja, karakteristična za svaku epohu

I sami nazivi mnogih biljaka upućuju na verovanja o njihovim magijskim dejstvima, ili legende o povezanosti sa božanskim silama. Sam proces lečenja, ili „isceljenja“, sve do Novog doba i ubrzanog razvoja analitike, nauke i tehnologije, uključivao je duhovne elemente i bio neodvojiv od učešća bogova. U Antičko doba, najveće i najpoznatije lečilište bio je hram posvećen Apolonovom sinu Asklepijusu, u Epidauru. Legende o Asklepijusu govore o tome da je veštinu lečenja naučio od svog oca, boga Apolona, a u poznavanje lekovitog bilja uputio ga je kentaur Hiron. Svaki pacijent koji bi potražio pomoć u hramu bio je obavezan da u njemu prespava, a proces lečenja počinjao je tumačenjem sna koji bi usnio tokom noći, jer se verovalo da san nosi poruke bogova. Sveštenici su potom tumačeći san određivali terapeutske postupke i vršili odabir lekovitih sredstava i biljaka potrebnih za lečenje, i rituala za prizivanje pomoći bogova.

Iskustva o dejstvu i upotrebi pojedinih biljaka prenosila su se milenijumima sa generacije na generaciju, a u najstarije poznate antičke zapise ubraja se Dioskoridovo delo „De materia medica“ u kome je opisano više od 1000 medicinski aktivnih supstanci, biljnog, životinjskog i mineralnog porekla. Ovo delo je vekovima bilo osnova manastirske medicine koja ima svoje začetke u organizaciji prvih monaških redova: briga o bolesnima, već od ranog hrišćanskog perioda, bila je jedna od važnih aktivnosti monaha koji su u manastirskim baštama uzgajali lekovito bilje neophodno za lečenje. Proces isceljenja bio je neodvojiv od duhovnog aspekta, od molitve, i verovalo se: nemoguć bez božjeg blagoslova.

Hodoški zbornik i Hilandarski medicinski kodeks

Najstariji zapisi o primeni lekovitog bilja na našim prostorima nalaze se u ova dva dela koja svedoče o stanju srpske medicine, lečenju i zbrinjavanju obolelih tokom Srednjeg veka.

Tekstovi Hodoškog zbornika koji potiče iz 1396 godine predstavljaju najvećim delom prevode sa latinskog jezika dela „Practica brevis“ autora Joanesa Plateariusa, salernskog lekara koji je živeo početkom XII veka. Osim poglavlja koja se odnose na spise iz fiziologije, spise iz ginekologije i farmakoterapijski deo, zbornik sadrži i astrološke spise za proricanje ishoda bolesti, kao i gatanja o ishodima bolesti po kalendaru, koledaru, gromovniku i praznicima, što takođe svedoči da su razna verovanja imala uticaja na proces lečenja. Farmakoterapijski deo sadrži brojna precizna uputstva za pripremu lekovitih napitaka i melema, najvećim delom od lekovitog bilja, mada se za određene namene preporučuju i sastojci životinjskog porekla, a u nekim slučajevima određene molitve ili magijski zapisi.

Hilandarski kodeks je obimnije delo koje sadrži spise evropske naučne medicine od XII do XV veka. Sadrži poglavlja o dijagnostici, zaraznim bolestima, farmakologiji i farmakoterapiji, flebotomiji, pedijatriji i toksikologiji. Farmakološki spisi sadrže velika poglavlja o „prostim“ i „složenim“ lekovima. U poglavju o prostim lekovima opisane su mnoge lekovite biljke, njihove karakteristike i primena, a posebno je značajno što je za svaku biljku naveden i rok upotrebe – period tokom koga su joj očuvana lekovita svojstva. U poglavlju o složenim lekovima nalaze se brojna uputstva: za pripremu „pilula“ (pravljene su od u prah usitnjenog lekovitog bilja uz dodatak aloje, mastike, ružine vode ili soka od endivije – dobijena masa se zatim delila na pojedinačne doze od kojih su ručno pravljene kuglice), ulja i uljanih ekstrakata, lekovitih masti, melema i sirupa.

Posebno mesto u odeljku o složenim lekovima zauizmaju pilule „šine kvibuš eše nolo“ (sine quibus nullo esse) – pilule bez kojih niko ne sme da bude. Uzimale su se samo jednokratno, za ublažavanje mnogih zdravstvenih tegoba, ili samo dve večeri uzastopno, i to 6-7 pilula uveče. Ovaj naziv nosile su jer se njihova upotreba preporučivala kod mnogih bolesti, a pripremale su se na sledeći način:

„Uzeti dve unce aloja ili dva aksaga divljeg krastavca; noćurka, belika, embelika, rabarbare, mastike, pelena, ruže, ljubičice, vrganja i viline kosice – od svega ovoga po jedan aksag*. Sve ovo dobro pomešati i dodati malo soka od morača, zatim ponovo dobro mešati rukom nakvašenom u belom vinu i sve tako dok se ne dobije masa slična testu. I onda načiniti pilule.“ (* aksag je starinska mera za težinu i iznosi 1/6 unce – oko 4.6g)

Ovi spisi bili su ujedno i osnova medicinskih tretmana i lečenja koje su primenjivana u bolnicama osnivanim pri manastirima, Hilandaru, Dečanima, Studenici i mnogim drugim.

***

Krajem srednjeg veka nastaju prvi medicinski univerziteti čija su se učenja zasnivala na iskustvima manastirskog lečenja. Tokom perioda Renesanse i dalje tokom Novog doba, na razvoj medicine uticala su osim religije i određena filozofska shvatanja, koja su dalje dovela i do primene pojedinih tehnoloških postupaka pri izradi lekovitih sredstava.

Paracelzus i spagirija

U prvoj polovini XVI veka ovaj švajcarski lekar, filozof, alhemičar i teolog, u borbi protiv vladajućih postavki antičke i srednjevekovne medicine, promovisao je sasvim drugačiji, jedinstven sistem lečenja. Paracelzus tada uvodi pojam „spagirije“ i poseban tehnološki postupak izrade spagirijskih ekstrakata lekovitog bilja, koji se primenjuju u naturopatiji i danas.

Sam pojam spagirija nastao je sjedinjenjem dve grčke reči „spao“ (razvojiti) i „ageiro“ (ujediniti). U odsustvu savremenih metoda za ispitivanje lekovitih supstanci, Paracelzus je nastojao da posmatranjem prirode pronikne u suštinu procesa izlečenja. Pri izradi biljnih ekstrakata primenjivao je poseban postupak kako bi iz svih delova biljke bile izolovane aktivne materije („spao“ – razdvojiti) i potom bile ponovo spojene („ageiro“ – ujediniti) u oblik sa isceljujućim dejstvom: lekovita biljka se pre svega „otvara“ zatim „pročišćuje“ posebnim procesom, i najzad „sjedinjuje“ kako bi nastao lek. Proces izrade nastaje kao primena Paracelzusovog učenja „Tri principa“ koje govori o tome da svaka pojava može objasniti prisustvom ili jedinstvom sledećih principa:

  1. SO – ima sposobnost formiranja kristala, čija je struktura definsana i geometrijska, čvrsta je i otporna, kristali su najčešće prozirni što je i znak njihove čistoće. Princip soli predstavlja bazični princip dinamike prirode: on čini strukturu, red i poredak, kondenzuje. Ovaj princip je odgovoran za oblikovanje svake fizičke pojave (matrijalne i opipljive) u prirodi, naziva se „telesni princip“ ili ukratko: telo.
  2. SUMPOR – zapaljiv element žute boje, intenzivnog mirisa, poseduje sasvim drugačiju dinamiku od soli: boja i miris su veoma individualni. U sumporu je prisutan princip diferencijacije i indvidualizacije. Ovaj princip n ne kreira formu, već sadržaj, karakter i jedinstvenost. Zapaljiv je i svetao, stoga sumpor predstavlja „princip duše“ ili ukratko: dušu, koja svaku pojavu čini jedinstvenom.
  3. ŽIVA – latinskog naziva „mercurium“, nekada se nazivala i „živo srebro“, i iako se radi o metalu, ona je tečna, živahna i prilagođava se svim oblicima. Ukoliko se prospe iz posude u kojoj se nalazi, formiraju se sitne kugice koje se opet sjedinjuju jedna sa drugom kako bi formirale veće kugle. Princip žive je princip prirodne sile koja kreira život, poreće na pokret i na promenu, kreće se, povezuje, pokreće komunikaciju i daje ritam. Živa je i lako isparljiva, i predstavlja kod Paracelzusa „spiritualni princip“ ili princip duha.

Priprema spagirijskog ekstrakta odvijala se po preciznom protokolu koji je počinjao ručnim branjem lekovitog bilja. Odmah posle branja, biljke se čiste – uklanjanjem kamenčića i primesa zemlje uz pomoć četkica ili golim rukama bez dodatka vode, usitnjavaju se makazama ili noževimaa i odmah smeštaju u posude za fermentaciju kako ne bi došlo do gubljenja isparljivih sastojaka. Posuda za fermentaciju mogla je primiti najviše 5kg biljnog materijala.

Fermentacija se obavljala uz dodatak vode, šećera i kvasca, u mračnoj prostoriji i pri temperaturi od 14°C. Ova faza je imala za cilj da „razloži“ biljni materijal, da se lekoviti sastojci oslobode iz biljnog tkiva i pređu u mošt, i trajala je obično 3-4 nedelje, dok je za pojedine biljke bilo potrebno i do tri meseca. Tokom fermentacije dolazi i do stvaranja alkohola – „životnog principa“ spagirijskog ekstrakta.

Po završetku fermentacije tečni i čvrsti delovi se razdvajaju tradicionalnom presom za ceđenje mošta. Biljni ostaci su se zatim sušili na vazduhu, a tečnost sakupljena u destilacioni balon se koristila za drugu etapu separacije: pri temperaturi od oko 40°C sporim procesom vakuum destilacije, gde svakih 8 sekundi po jedna kap pada u posudu za sakupljanje, pre svega se sakupljaju isparljivi sastojci, etarska ulja i alkohol u posebnu posudu, a zatim se vodena faza sakuplja u drugoj posudi. Ovaj proces je trajao neprekidno nekoliko dana.

Dok se odvijao proces destilacije u laboratoriji, ostaci osušenog biljnog materijala su spaljivani u posebnoj posudi, sivo-crni pepeo se zatim ponovo grejao u peći sve do potpunog sagorevanja svih organskih sastojaka dok najzad ne bi ostalo samo prah koji sadrži mineralne soli, (prvi princip strukture i stabilnosti). Ostatak tečne faze zaostao u destilacionom balonu po završetku destilacije spaljivan je na isti način. Dobijeni pepeo je najčešće bivao obojen i na neki način podsećao na originalnu biljku.

Završna faza priprema ekstrakta sastojala se od sjedinjenja dva pepela sa vodenim i akloholnim destilatom, filtriranjem i odstranjivanjem nerastvorljivih sastojaka. Spagirijski ekstrakt dobiven na ovaj način sadžavao bi samo aktivne sastojke, samo supstance sa sinergijskim delovanjem koje doprinose izlečenju. Princip „razdvajanja i ujedinjenja“ je primenjen: tečnosti prethodno razdvojene u laboratoriji u drugoj fazi su ponovo sjedinjene na određeni način i dopunjene mineralnim solima.

Postupak pripreme ovih ekstrakata, bio je polazna tačka za razvoj drugih laboratorijskih metoda koje su tokom kasnijeg perioda dovele do razvoja hemije i savremene biohemije.

This Post Has 0 Comments

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

Back To Top