IVANJSKO CVEĆE (Galium verum L.)

Preporznatljiva po svojim žlatno-žutim cvetovima čiji miris podseća na med, ova lekovita biljka je široko rasprostranjena na našim prostorima. Raste na livadama i pored puteva, uglavnom na suvim i osunčanim staništima, a cveta tokom čitavog leta.

U germanskoj mitologiji, ovaj cvet je bio posvećen boginji ljubavi, plodnosti i braka – Freji

Venčić sušenog ivanjskog cveća postavljan je u postelju porodilje kako bi se olakšao porođaj. Koristili su ga i ratnici, kako bi tokom bitke savladali napade besa, sačuvali snagu i savladali protivnika.

Kao lekoviti deo biljke koriste se gornji delovi stabljike sa cvetom i listom (Galii veri herba), a u narodnoj medicini koristi se i sveže isceđen sok.

Herba ivanjskog cveća sadrži brojne aktivne materije kao što su glukozidi (asperulozid), flavonoidi,  iridoidi, fito-steroli, saponini, organske kiseline, etarsko ulje i mineralne soli.

Obzirom na dostupnost i brojna proverena lekovita svojstva, ivanjsko cveće je u upotrebi u narodnoj medicini još od Starog veka, a tokom Srednjeg veka o njegovoj upotrebi postoji mnoštvo dokumenata, pominje se u XVI veku u spisima Hieronimusa Boka i Pietra Matiolija koji ga je preporučivao i kod malignih bolesti, što je kasnije, tokom XVII veka primenjivao u praksi Dr. Osiander pri lečenju zloćudnih tumora kože. Tokom Starog i Srednjeg veka njegov svež sok se koristio i u lečenju gube.

Lekoviti sastojci ivanjskog cveća povoljno deluju na mnoge fiziološke procese u organizmu, stoga se njegova upotreba preporučuje obolelima od žutice, za oporavak jetrinog parenhima, kao i kod upale želudačne i crevne sluzokože. Prisustvo organskih kiselina i mineralnih soli doprinosi i diuretičnom delovanju, pa se u narodnoj medicini upotreba preporučuje kod vodene bolesti, upale mokraćne bešike i prisustva kamena ili peska u bubregu ili mokraćnim kanalima.

Primenjen spolja, za ispiranje, čaj od nadzemnog dela ivanjskog cveća deluje umirujuće na upalu sluzokože usta i grla i ubrzava zarastanje rana. Njegovi aktivni sastojci deluju antiseptično i protivupalno, pa se upotreba čaja preporučuje i za sniženje povišene telesne temperature. Osim toga, čaj od herbe ivanjskog cveća deluje umirujuće na nervni sistem, pa se u narodnoj medicini njegova upotreba preporučuje za prevenciju epileptičnih napada, a tradicionalno se koristi i kod bolesti štitaste žlezde.

Za lečenje ekcema i upalnih procesa na koži, u narodnoj medicini se preporučuje upotreba sveže ceđenog soka ivanjskog cveća, koji treba naneti na obolelo mesto više puta i ostaviti ga da se na koži prosuši. Pre ponovnog nanošenja soka, obolelo mesto treba očistiti razblaženim alkoholom. Obloge pripremljene od svežeg soka narodna medicina preporučuje i kod uvećane štitaste žlezde, dok se mast pripremljena od svežeg soka i maslaca koristi kao univerzalno sredstvo za lečenje svih kožnih bolesti: čireva, upala, osipa i zloćudnih promena.

Osim u svrhu lečenja, ivanjsko cveće se koristi u proizvodnji sira, za pripremu sirišta koje se dodaje mleku radi pokretanja procesa.